Page 331 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

V

Чекаоница знаменитог петроградског адвоката била је пуна кад је Алексије
Александрович ушао у њу. Три даме: старица, млада жена, и трговкиња; три господина: један
- банкар Немац, са прстеном на прсту; други - брадати трговац; и трећи - срдити чиновник у
мундиру са крстом о врату; очевидно су одавно чекали. Два приправника писали су за
столовима шкрипећи перима. Прибор за писање, што је Алексије Александрович јако волео,

био је необично леп. Алексије Александрович није могао да то не примети. Један од
приправника, не устајући, и зажмиривши, обрати се срдито Алексију Александровичу.
- Шта желите?

- Имам посла код адвоката.

- Адвокат је заузет - одговори строго приправник показујући пером на оне који су чекали,
и настави писање.

- Може бити да ће наћи који слободан тренутак? - рече Алексије Александрович.
- Он нема слободног времена, јер је увек заузет. Изволите почекати.

- Онда, молим вас, потрудите се и предајте моју карту - рече достојанствено Алексије
Александрович видећи да је преко потребно открити свој инкогнито.

Приправник узе карту и, очевидно, не одобравајући њену садржину, оде адвокату.

Алексије Александрович је био у принципу наклоњен јавном суду, али се са неким
појединостима његове примене није потпуно слагао, у смислу познатих му виших службених
односа, и чак их је и осуђивао, уколико је он могао осуђивати нешто што је највишом вољом
било утврђено. Сав његов живот протекао је у административном раду, и стога, кад год му се
што не би свиђало, то његово осећање било је ублажено признањем да су грешке у сваком
послу неизбежне, али да се могу поправити. У новим судским установама он није одобравао

оне погодбе под које је стављена адвокатура. Али досада није имао посла са адвокатуром, те
је само теоријски није одобравао; сад се пак његово неодобравање појачало непријатним
утиском који је добио у адвокатско чекаоници.

- Одмах ће изаћи - рече помоћник, и збиља, кроз два минута се у вратима указа дугачка
прилика старог правника, који се саветовао с адвокатом и био и сам адвокат.

Адвокат је био мали, снажан, ћелав човек, са тамнориђом брадом, светлије боје дугачким
обрвама, и наднесеним челом. Био је нагиздан као младожења, од вратне мараме и
двоструког ланца до лакованих ципела. Лице је било паметно, сељачко, а накит и одело
кицошко и рђавог укуса.

- Изволите - рече адвокат Алексију Александровичу. Натмурено пропустивши Карењина
поред себе, он затвори врата. - Ако је по вољи? - показа на наслоњачу крај стола за писање