Page 336 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 336
интересовала људе, нико није могао да зна да ли странци збиља тешко живе и пропадају, или
пак напредују. Услед тога, а донекле и услед презирања које паде на њега због жениног
неверства, положај Алексија Александровича постаде веома лабав. У том положају, Алексије
Александрович донесе значајну одлуку. На изненађење целе комисије он изјави да ће
тражити допуштење да лично оде на лице места и извиди ствар. И измоливши то допуштење,
Алексије Александрович крену на пут у далеке губерније.
Одлазак Алексија Александровича изазва велику галаму, утолико више што он, пред сам
полазак, службено врати уз акт и новац који му беше издат на име дванаест коња, ради
одласка до места опредељења.
- Налазим да је то врло племенито - говорила је о томе Бетси са кнегињом Мјахком. -
Зашто давати новац за поштанске коње, кад се зна да има свугде железница.
Али се кнегиња Мјахкаја није слагала с тим, и чак ју је мишљење кнегиње Тверске
дражило.
- Лако је вама тако говорити - рече она - кад имате милиона, не знам колико; али ја, ја
веома волим кад мој муж иде лети по ревизији. За њега је врло здраво и пријатно да се
прође, а ја сам већ уобичајила да са оним новцем држим кола и кочијаша.
На путу за далеке губерније, Алексије Александрович задржао се три дана у Москви.
Сутрадан по своме доласку, он пође у посету генерал - губернатору. На раскрсници код
Газетне улице, где се увек тискају екипажи и кочијаши, Алексије Александрович одједном чу
своје име, изговорено тако грлатим и веселим гласом, да није могао да се не обазре. На углу
тротоара, у кратком модерном горњем капуту, са накривљеним плитким модерним шеширом,
сијајући осмехом који је откривао беле зубе између црвених усана, весео, млад, светао, стајао
је - Степан Аркадијевич, и одлучно и упорно викао и тражио да се стане. Једном се руком
држао за прозор заустављених кола, из којих су извиривале две дечје главице и женска глава
у кадифеном шеширу, и смешећи се махао руком зету. Дама се осмејкивала добрим осмејком
и такође махала руком Алексију Александровичу. То је била Доли с децом.
Алексије Александрович није желео ни с ким да се виђа у Москви, а најмање с братом
своје жене. Он подиже шешир и хтеде да прође, али Степан Аркадијевич нареди кочијашу да
стане, и притрча колима по снегу.
- Како ти није грешно да се не јавиш! Јеси ли одавно овде? Јуче сам био код Дисоа, и
видим на табли »Карењин«, али ни накрај памети да си то ти! - говорио је Степан
Аркадијевич промаљајући главу кроз прозор у кола. - Иначе бих свратио. Врло ми је мило
што те видим! - говорио је ударајући ногу о ногу и отресајући снег. - Како ти није грешно да
се не јавиш! - понови он.
- Нисам имао времена, веома сам заузет - одговори суво Алексије Александрович.
- Хајдемо до моје жене, она јако жели да те види.
Алексије Александрович разви плед под којим беху његове прозебле ноге, и изишавши из
кола пређе по снегу до Дарје Александровне.
- Шта је то, Алексије Александровичу, зашто нас тако обилазите? - рече Доли смешећи се.
- Био сам веома заузет. Мило ми је што вас видим - рече он тоном који је јасно товорио да
га све то љути. - Како сте са здрављем?
