Page 335 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

VI

Алексије Александрович извојевао је сјајну победу у седници комисије од седамнаестог
августа, али су последице те победе уздрмале његов положај. Нова комисија, за испитивање
живота странаца у свима односима, била је састављена, и била послата на лице места са
необичном брзином и енергијом, потхрањиваном од стране Алексија Александровича. После
три месеца поднесен је извештај. Живот странаца био је испитан у политичком,

административном, економском, етнографском и религиозном погледу. На сва су питања
одговори били лепо изложени; одговори у које се није могло сумњати, пошто нису били
производ човечје мисли, увек потчињене грешкама, него су били производ службене
делатности. Сви су одговори били резултати званичних података, губернаторских и
архијерејских извештаја, основаних на извештајима среских начелника и намесника, који су
опет били основани на извештајима општинских власти и парохијских свештеника, и према
томе сви су ти одговори били несумњиви. Сва питања, као, на пример, зашто бивају

неродице, зашто се становници држе својих веровања, итд. - питања која се без помоћи
службене машине не решавају, и не би била решена вековима, добила су јасно, несумњиво
решење. И решење је било у корист Алексија Александровича. Али, Стремов, који је на
последњој седници осетно био дирнут у живац, употребио је при пријему комисијског
извештаја тактику коју Алексије Александрович није очекивао. Стремов, повукавши за собом
неке чланове комисије, одједном пређе на страну Алексија Александровича, и ватрено поче

не само заступати привођење у дело мера које је предлагао Карењин, него узе предлагати и
друге, крајње мере у истом смислу. Те мере, појачане још и нечим супротним од онога што је
било основна мисао Алексија Александровича, биле су усвојене, али тада се испољи тактика
Стремова. Те мере, доведене до крајности, одједном се показаше тако глупима, да се
државници, друштвено мнење, паметне даме, и новине - сви истовремено окомише против
тих мера, изражавајући негодовање и против самих мера и против њиховог признатог
покретача Алексија Александровича. Стремов се пак измаче у страну правећи се да је он

само слепо ишао за планом Карењина, и да се сад и сам чуди, и негодује против онога што је
учињено. То је уздрмало положај Алексија Александровича. Али, упркос оронулом здрављу,
упркос породичним невољама, Алексије Александрович није се предавао. У комисији
настаде расцеп. Једни, са Стремовом на челу, правдали су своју грешку тиме што су
поверовали извештају ревизионе комисије којом је руководио Алексије Александрович, и
говорили су да је извештај те комисије само једна бесмислица, и само исписана хартија.

Алексије Александрович, са партијом својих људи, који су видели опасност од тако
револуционарног става према званичним хартијама, бранио је и даље податке које је
израдила ревизиона комисија.

Услед тога, у вишим круговима, па чак и у друштву, све се заплело, и премда је ствар јако