Page 339 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

дужност у мундиру; нови начелник био је врло љубазан и упустио се у разговор са
Облонским као са познаником; стога је Степан Аркадијевич сматрао за своју дужност да му
учини посету у реденготу. Мисао о томе да га нови начелник може не примити лепо, била је
друга непријатна околност. Али, Степан Аркадијевич је инстинктивно осећао да ће се све

лепо удесити. »Сви су људи људи, сваки је човек грешан, као и сви ми: зашто се срдити и
сваћати?« - мислио је он улазећи у хотел.
- Здраво, Василије - рече, пролазећи ходником с накривљеним шеширом и обраћајући се
познатом лакеју - пустио си залиске? Љевин - број 7, а? Молим те, проведи ме. И сазнај да ли

прима гроф Ањичкин (то је био нови начелник).
- Разумем - смешећи се одговори Василије. Одавно нам нисте долазили.

- Био сам јуче, само са другог улаза. Је ли ово број седам?

Љевин је стајао са тверским сељаком насред собе и аршином мерио свежу медвеђу кожу,
кад је Степан Аркадијевич ушао.

- А, то уловисте? - викну Степан Аркадијевич - Дивна ствар! Медведица! Добар дан,
Архипе!

Он се рукова са сељаком, и седе на столицу не скидајући капут и шешир.
- Та скини капут, поседећеш мало! - скидајући му шешир с главе, рече Љевин.

- Не, немам кад, дошао сам само за тренутак - одговори Степан Аркадијевич. И само
раскопча капут, али га затим скиде, и остаде читав сат разговарајући с Љевином о лову и
најприснијим стварима. - Дела, причај ми шта си радио у иностранству? Где си био? - рече
Степан Аркадијевич кад сељак изиђе.

- Па био сам у Немачкој, у Пруској, у Француској, у Енглеској, али не у престоницама, већ
у фабричким градовима, и много сам шта ново видео. И мило ми је што сам тамо био.

- Да, знам како ти мислиш о уређењу радничког живота.

- Није реч о том! У Русији не може бити радничког питања. У Русији је питање о односу
радничког света према земљи; то питање и тамо постоји, али тамо је оно само поправка оног
што је покварено, а код нас...

Степан Аркадијевич је пажљиво слушао Љевина.
- Да, да! - говорио је он. - Врло је могућно да си ти у праву - рече. - Али мило ми је што си

тако чио: за медведима јуриш, радиш, одушевљаваш се. А Шчербацки ми је говорио - он те је
негде срео - да си некако тужан, да непрестано горориш о смрти.

- Наравно, ја не престајем мислити о смрти - рече Љевин. - Истина је: време је да се
умире. И све је бесмислица. Право да ти кажем, ја своју мисао и свој рад јако ценим; али, у
суштини, размисли, цео наш свет је као мала плесан израсла на сићушној планети. А ми
мислимо да ту може бити нечега великог - мисли, дела! Све су то пешчана зрнца.

- То ти је, брајко, старо као свет!

- Старо, да; али, знаш, кад то јасно схватиш, све ти некако постаје ништавно. Кад знаш да
ћеш данас - сутра умрети, и да ништа од тебе неће остати, онда је некако све ништавно. Ја
сматрам своју мисао за врло значајну, а она, међутим, чак и кад би се остварила, ништавна је
толико - колико и проћи поред ове медведице. Да, тако проводимо живот, забављамо се
ловом, радом, колико само да не мислимо о смрти.