Page 47 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XIV

Али баш у тај мах уђе кнегиња. На лицу јој се оцрта страх кад их спази саме и узрујане.
Љевин јој се поклони и не рече ништа. Кити је седела оборених очију и ћутала. »Хвала богу,
одбила га је«, помисли мати, и лице јој озари обичан којим је дочекивала госте сваког
четвртка. Она седе и поче распитивати Љевина о његову животу на селу. Он још једаред седе,
очекујући да дођу гости, па да се неопажено удаљи.

После пет минута уђе другарица Кити, која се прошле зиме удала, грофица Нордстон.

То је била жена сува, жута, црних, сјајних очију, болешљива и нервозна. Она је волела
Кити, и њена љубав према младој девојци, као и увек љубав удатих жена према девојкама,
испољавала се у жељи да Кити уда према свом идеалу среће; она је желела да је уда за
Вронског. Љевин, кога је почетком зиме сретала код њих, био јој је увек непријатан. Њено
стално и омиљено занимање, кад би се нашла с ким, било је да му се подсмева.

- Волим кад он с висине своје величине гледа на мене, или прекида свој паметни
разговор са мном зато што сам глупа, или се спусти до мене. Веома волим ту реч: спусти се!
Баш ми је мило што ме не воли – говорила је она о њему.

Имала је и право, јер је Љевин заиста није трпео, и презирао је због оног чиме се она
поносила и што је сматрала за своју одлику - због нервозности, префињеног презирања и

равнодушности према свему грубом и обичном.
Између грофице Нордстон и Љевина владали су односи који се често запажају у друштву,
кад двоје, остајући привидно пријатељи, толико презиру једно друго, да се не могу озбиљно
обраћати једно другом, нити једно друго могу увредити.

Грофица Нордстон одмах окупи Љевина.

- Константине Дмитричу! Опет сте дошли у наш развратни Вавилон - рече пужајући му
мајушну жуту руку и сећајући се његових речи које је некако у почетку зиме рекао да је
Москва Вавилон. - Шта велите, или се Вавилон поправио, или сте се ви покварили? - додаде
она подсмешљиво и погледа у Кити.

- Веома ми ласка, грофице, што тако памтите моје речи – одговори Љевин, који се већ
беше прибрао, па одмах, као што беше навикао, окрену с грофицом шаљиво-непријатељски

тон. - Мора да на вас јако утичу.
- Како да не! Ја их бележим... Је ли, Кити, јеси ли се опет клизала?...

И поче разговарати с Кити. Ма колико да је Љевину било незгодно да сад оде, ипак му је
то било лакше учинити него седети цело вече и гледати у Кити, која га је покаткад погледала
избегавајући да им се погледи сусретну. Хтеде да устане, али кнегиња опазивши да он ћути,
запита: