Page 48 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Хоћете ли дуго остати у Москви? Ви, чини ми се, радите у земству, па не можете на дуго.

- Не кнегињо, више не радим у земству - рече он. - Дошао сам на неколико дана.
»Шта ли му је? - помисли грофица Нордстон упирући поглед у његово строго, озбиљно
лице - нешто неће да се упусти у своја разлагања. Али ја ћу га натерати. Баш волим да га пред

Кити начиним будалом, и начинићу га.«
- Констактине Дмитричу - рече она - објасните ми, молим вас, шта то значи - јер ви све

то знате - на нашем имању у Калушкој губернији сељаци и сељанке, сви одреда, пропили су
све што су имали, и сад нам ништа не плаћају. Шта ли ће то да значи? Ви увек толико хвалите
сељаке.
У тај мах уђе у собу још једна госпођа, и Љевин устаде.

- Опростите, грофице, али ја, богами, ништа о томе не знам и ништа вам не могу рећи -
рече и осврте се на официра који уђе одмах за госпођом.

»То мора бити Вронски«, помисли Љевин, и да би се уверио, погледа у Кити. Она је већ
била погледала у Вронског и окренула се Љевину.

Већ по самом погледу њених очију, које се намах засветлеше, Љевин разумеде да она воли
тога човека, разумеде то тако јасно као да му је она изреком казала. Али, какав је то човек?

Сад - да ли је то било добро или не - Љевин није могао да не остане: мора дознати какав
је то човек кога она воли.

Има људи који кад сретну свога срећног супарника, готови су да одмах превиде све што је
на њему добро, да виде у њему само рђаве особине; а има људи који, напротив, највише желе
да код тог срећног супарника нађу оне особине којима их је он победио, и, с болом у срцу,
траже код њега само оно што је добро. Љевин је био од тих људи. Уосталом, њему није ни
било тешко наћи оно што је код Вронског било лепо и примамљиво. То му одмах паде у очи.

Вронски је био осредњег раста, снажан човек, црномањаст, доброћудног, лепог, мирног и
одлучног лица. На његову лицу и у целој његовој појави, почевши од кратко ошишане црне
косе и малочас избријане браде, па до широког, новог новцатог мундира, све је било
једноставно и у исти мах елегантно. Склонивши се мало, да би могла проћи госпођа која је
улазила, Вронски прво приђе кнегињи, па она Кити.

У тај мах, кад је прилазио њој, његове лепе очи синуше особито нежно, и са лаким,
срећним, и скромно-победничким осмејком (бар тако се чинило Љевину) он јој се пажљиво
и с поштовањем поклони и пружи јој своју не велику, али широку руку.

Пошто се поздравио са свима и проговорио по неколико речи, он седе, не погледавши
ниједанпут Љевина који није скидао очију с њега.

- Допустите да вас упознам - рече кнегиња показујући на Љевина: - Константин Дмитрич
Љевин. Гроф Алексије Кирилович Вронски.

Вронски устаде, и пријатељски гледајући Љевина стиште му руку.
- Требало је, чини ми се, зимус, да ви и ја будемо на једном ручку - рече он осмејкујући се
својим природним, искреним осмејком - али ви сте изненада отпутовали на село.

- Константин Дмитрич презире и мрзи варош и нас варошане - рече грофица Нордстон.

- Мора бити да моје речи јако утичу на вас, кад их тако памтите - рече Љевин, и сетивши
се да је то једном већ рекао, порумене.