Page 50 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Не, Маша, Константин Дмитрич само вели да он не може да верује - рече Кити црвенећи
због Љевина; а Љевин, разумевши то, и наљутивши се још више, хтеде да одговори, али
Вронски са својим отвореним, веселим осмејком притече у помоћ разговору који је претио
да постане непријатан.

- Зар ви баш никако не допуштате да то може бити? - упита он. - Зашто? Допуштамо да
постоји електрицитет, иако још не знамо о њему много; па зашто онда не би могло бити и
једне снаге која нам је непозната, и која...

- Кад је пронађен електрицитет - прекиде га брзо Љевин - била је пронађена само појава,
а није се знало откуд она долази и шта производи, и прошли су векови пре него људи
помислили да електрицитет примене. Спиритисте пак, напротив, почели су тим да им

сточићи пишу и духови долазе, па су тек онда узели говорити да је то нека непозната снага.
Вронски је пажљиво слушао Љевина, као што је увек и сваког слушао, очигледно
интересујући се његовим речима.

- Јест, али спиритисте веле: ми не знамо каква је то снага, тек она је ту, а ево под каквим
се погодбама јавља. Научници нека сад пронађу у чему се она састоји. Доиста, ја не видим

зашто да не би могла доћи нова снага, када она...
- Зато - упаде опет Љевин - што се код електрицитета, кад год протрљате смолу вуненом
крпом, укаже извесна појава; а овде то не бива увек, дакле, то није природна појава.

Вероватно осећајући да разговор постаје сувише озбиљан да би се могао у салону водити,
Вронски не одговори ништа, него гледајући да предмет разговора окрене на другу страну,
весело се осмехну и окрете се госпођама.

- Хајдете да одмах пробамо, грофице – рече он; али Љевин хтеде да доврши своју мисао.

- Ја мислим - настави он - да је покушај спиритиста своја чуда објасне неком новом
снагом, веома неподесан. Они отворено говоре да је та снага духовна, међутим хоће да је
огледају на материјалан начин.

Сви су очекивали да он једанпут већ заврши, и осети.
- А ја мислим да ћете ви бити одличан медијум - грофица Нордстон - у вама има нешто

занесено.
Љевин зину да нешто каже, али порумене и не рече ништа.

- Хајдете, кнегињице, да одмах покушамо са столовима, молим вас - рече Вронски. -
Допуштате ли, кнегињо?

И Вронски устаде тражећи очима сточић.

Кити се диже да донесе сточић, и пролазећи поред Љевина, сусрете се са његовим
погледом. Жалила га је од свег срца, утолико више што га је жалила због несреће којој је она
сама била узрок. »Ако можете да ми опростите, опростите ми - говорио је њен поглед - ја
сам тако срећна.«

«Мрзим све, и вас, и себе«, одговори његов поглед и он се маши шешира. Али му не беше
суђено да оде. Тек што хтедоше да заседну око сточића, а Љевин да оде, уђе стари кнез, и
поздравивши се с госпођама, окрете се Љевину.

- А! - поче радосно. - Кад си дошао? Нисам ни знао да си ту.