Page 52 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XV

Кад се посело свршило, Кити исприча мајци свој разговор с Љевином; без обзира на
сажаљење које је осећала према Љевину, њу је радовала помисао да су је просили. Она није
сумњала да је поступила као што треба. Али, у постељи, дуго није могла да заспи. Један јој
утисак никако није давао мира. То било Љевиново лице са суморно тужним, али добрим
очима које су гледале испод натмурених обрва, кад је стојао и слушао њеног оца, а погледао у

њу и у Вронског. И тако јој га би жао да јој се завртеше сузе у очима. Али одмах замисли - с
ким га је заменила. Живо се сети мушког, одлучног лица, племените мирноће и доброте која
се у свему и према сваком огледала; сети се љубави оног кога је и сама волела, и опет јој би
лако на срцу, и леже на узглавље са срећним осмејком. »Жао ми је, жао, али шта да радим? Ја
нисам крива«, говорила је у себи; а унутарњи глас јој је говорио нешто друго. Да ли се кајала
што је занела Љевина, или што га је одбила није знала. Тек, срећа јој беше помућена сумњом.
»Боже помози, боже помози!« говорила је у себи док није заспала.

У исто време, доле, у кнежеву кабинету, одигравао се један призор који се често
понављао међу родитељима због љубимице кћери.

- Шта је? Ево шта је! - викао је кнез размахујући рукама и одмах затим притежући око
себе халат постављен веверичјом кожом. - Ви немате поноса, достојанства, ви срамотите и
упропашћујете кћер том подлом, лудачком удадбом.

- Али, за име бога, кнеже, шта сам учинила? - говорила је кнегиња, готова да заплаче.

Срећна и задовољна после разговора с кћери, она је, по обичају, отишла кнезу да му
пожели лаку ноћ; и премда није мислила да му говори о Љевину као просиоцу и о томе како
га је Кити одбила, ипак наговести мужу како јој се чини да је ствар с Вронским свршена и да
ће се решити чим му дође мати. И ето ту, кад она то рече, кнез одједаред плану и поче викати
неуљудне речи.

- Шта сте учинили? Ево шта: прво, домамљујете у кућу младожењу, и цела ће Москва о
томе говорити, и то с разлогом. Кад већ правите посела, онда позовите све, а не само

изабране младожење. Позовите све те фићфириће (тако је кнез звао московске младиће),
најмите човека који ће им свирати у клавир и нека играју, а не овако као сад - скупљате
младожење и састављате парове. Мени је одвратно, одвратно ми је да гледам то. И успели
сте, завртели сте мозак девојчици. Љевин је хиљаду пута бољи човек. А ово је петроградски
кицош, њих прави машина, сви су на један калуп, и сви су мизерије. А макар био и принц од
царске крви, моја кћи не треба да се намеће.

- Али шта сам ја учинила?

- То... - викну љутито кнез.
- Знам, кад бих тебе слушала - прекиде га кнегиња - никад не бисмо удали кћер. Ако је