Page 53 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

тако, онда треба отићи у село, на имање.

- Па боље би и било.
- Али стани. Зар га ја доводим? Ја то баш не чиним. Него младић, и то врло добар младић,
заљубио се, а и она, чини ми се...

- Аха, ето, чини ми се! А ако се она заиста заљуби у њега, а он, међутим, исто толико
мисли да се жени колико и ја?... О не могу то да гледам очима!... »Ах, спиритизам! ах Ница!«

ах на балу«... - И кнез, уображавајући да представља жену, клањаше се код сваке речи. - А ако
Каћењку учинимо несрећном, ако заиста уврти себи у главу...
- Али зашто тако мислиш?

- Не мислим, већ знам, за такве ствари имамо ми боље очи од жена. Ја видим човека који
има озбиљне намере, то је Љевин; а видим и пропалицу као што је овај ветрогоња који хтео
само да се проведе.

- Е, кад ти нешто увртиш у главу...

- Добро, сетићеш се мојих речи, али ће бити доцкан као и за Дашењку.

- Добро, добро, нећемо више о томе говорити - прекиде га кнегиња сетивши се несрећне
Доли.
- Лепо, збогом!

И прекрстивши једно друго и пољубивши се, али осећајући да су остали свако при свом
мишљењу, разиђоше се муж и жена.

Кнегиња је доиста мислила и тврдо била уверена да је данашње посело решило судбину
Китину, и да се не може сумњати у намере Вронског; али је мужевљеве речи збунише. И кад
се вратила у своју собу, она, исто онако као и Кити, плашећи се неизвесне будућности,
неколико пута понови у себи: помози, боже помози, боже помози!«