Page 74 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

издвајали из косе на потиљку и на слепим очима. О снажном, облом, као извајаном врату
имала је ниску бисера.

Кити је виђала Ану сваког дана, била је заљубљена у њу, и увек ју је замишљала у
љубичастој хаљини. Али сад када ју је видела у црној, она осети да досад није разумевала
сву њену лепоту. Она је сад виде као нешто сасвим ново и неочекивано. Сад јој тек постаде
јасно да Ана није ни могла бити у љубичастој хаљини, да њена лепота и јесте баш у томе
што св; она увек издваја од тоалете, што хаљина на њој никад не може падати у очи. И црна
хаљина с раскошним чипкама на њој, није падала у очи. То је био оквир, а видела се она

сама, природна, обична, елегантна, и у исто време весела и живахна.
Као и увек, Ана се држала савршено право, и у онај мах, кад је Кити пришла тој

гомилици, она је разговарала с домаћином окренувши мало главу према њему.
- Не, ја се нећу бацити каменом - одговори му она на нешто - па ипак, то не разумем -
настави слежући раменима, и одмах се с нежним осмејком заштитнице окрете Кити. Брзим

женским погледом промери њену хаљину и једва приметно климну главом, али Кити
разумеде да јој се свиђа и њена лепота и њена тоалета. - Ви већ улазите у дворану играјући -
рече Ана.

- То ми је једна од највернијих помоћница - рече Корсунски клањајући се Ани
Аркадијевној, коју дотле не беше видео. - Кнегињица доприноси да бал буде леп и весео. Ана
Аркадијевна, је ли по вољи да одиграмо један валцер? - рече он клањајући се.

- А ви се познајете? - упита домаћин.
- Кога ми не познајемо? Ја и жена смо као беле вране, сви нас познају - одговори

Корсунски. - Један валцер, Ана Аркадијевна?
- Ја не играм, кад год се то може - рече она.

- Али се данас мора играти - рече Корсунски. У тај мах прилазио је Вронски.

- Е, кад се данас мора играти, хајдмо - рече она, не опажајући да јој се Вронски клања, и
брзо стави руку Корсунском на раме.
»Зашто ли је љута на њега?« помисли Кити, приметивши да Ана намерно није

одговорила на поклон Вронског. Вронски приђе Кити подсећајући је на први кадрил и жалећи
што за све ово време није био тако срећан да је види. Кити је с уживањем посматрала Ану
како игра и слушала њега. Очекивала је да је он позове да игра валцер, али он то не учини, и
она га зачуђено погледа. Он порумене и брзо је позва да играју, али тек што обухвати њен
танки струк и начини први корак, музика стаде. Кити погледа у његово лице, које је било

тако близу ње, и дуго још, након неколико година, стидела се и срце ју је болело због тога
погледа пуног љубави којим га је погледала, а на који он није одговорио.
- Pardon, pardon: Валцер, валцер! - повика с другог краја дворане Корсунски, и

дохвативши прву госпођицу која му беше близу, поче играти.