Page 75 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXIII

Играјући валцер с Кити, Вронски неколико пута обиђе дворану. После валцера, Кити
приђе мајци и тек што проговори неколико речи са грофицом Нордстон, приђе јој Вронски за
први кадрил. За време кадрила ништа нарочито није било решено; водио се испрекидан
разговор, час о Корсунским, мужу и жени, које је он врло занимљиво описивао као

симпатичну децу од четрдесет година; час о будућем јавном позоришту [37] ; и само једном
разговор је дирну, кад Вронски запита за Љевина, да ли је ту, и додаде како му се веома
свидео. Али Кити ништа више није ни очекивала од кадрила. Она је са највећим узбуђењем
очекивала велику мазурку. Чинило јој се да се за време велике мазурке мора све решити. Није

се узнемиравала што је он за време кадрила није позвао за велику мазурку. Била је уверена да
ће мазурку с њим играти, као и на ранијим баловима, па одби петорицу говорећи да већ има
играча.

Цео бал, све до последњег кадрила, био је за Кити као један чаробан сан, пун веселих
боја, звукова и покрета. Престајала је играти само онда кад се осећала одвећ уморна и
молила да се одмори. Али играјући последњи кадрил с једним досадним младићем, кога није
могла одбити, десило јој се да буде vis-a-vis с Вронским и Аном. Све дотле није поново била
с Аном, а сад је виде потпуно нову и преображену. Опазила је у Ани оно и њој добро познато
узбуђење због успеха. Видела је да је Ана као пијана од заноса који је будила око себе. Кити

је познавала то осећање, као и све његове знаке, и видела их је сад код Ане - видела је
дрхтави, нагло пламсави сјај очију; осмејак среће и узбуђења који јој је и нехотице повијао
усне; и јасно изражену грациозност, сигурност и лакоћу покрета.

»Ко? - упита она себе. - Да ли сви или само један?« И не притичући у помоћ младићу,
свом играчу, који је био на муци да насгави упуштени разговор, и привидно весело се
покоравајући заповедним усклицима Корсунскога, који их је све бацао час у, grand rond, час у

chaine [38] - она је посматрала и срце јој се стезало све више и више. »Не, није њу занело
дивљење гомиле, већ усхићење једног човека. А тај један? Је ли могућно да је то он?« Сваки
пут, кад год би он почео да говори с Аном, у Аниним би очима синула радост и срећан
осмејак би извијао њене румене усне. Она као да се трудила да те знаке радости не покаже

али су они сами избијали на њеном лицу. »А шта он?« Кити га погледа и престрави се. Оно
што је Кити јасно видела да се огледа на лицу Анином, видела је и код њега. Куд нестаде
његово мирно, сигурно понашање и безбрижно миран израз лица? Сваки пут, кад год би с
њом проговорио, он је сагињао главу, као да је хтео да клекне пред њом, а у погледу му је био
само израз покорности и страха. Његов поглед као да је сваки пут говорио: »Ја нећу да
увредим, хоћу само себе да спасем, али не знам како.« Лице му је имало израз какав никад
раније Кити није видела.