Page 76 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Они су разговарали о заједничким познаницима, говорили су о најобичнијим стварима,
али Кити се чинило да свака реч коју они изусте, решава и њихову и њену судбину. И зачудо,
премда су разговарали о томе како је смешан Иван Иванович са својим француским језиком,
и како је Јелецка могла начинити бољу партију, те речи су имале за њих нарочити значај, и

они су то осећали исто онако као и Кити. Цео бал, цео свет - све покри нека магла у души
Кити. Само строга школа доброг васпитања могла јој је помоћи да чини оно што се од ње
тражи, то јест, да игра, да одговара на питања и да сама говори, па чак и да се смеје. Али
пред сам почетак велике мазурке, кад већ почеше размештати столице, и неки парови
пређоше из мале дворане у велику, Кити обузе очајање и ужас.

Она је одбила петорицу играча, и сад ето неће играти мазурку. Није више било наде да ће
је ко било позвати да игра, зато што је увек имала великог успеха на баловима, и ником није
могло пасти на памет да она није позвана. Треба рећи мајци да јој није добро, и отићи кући;
али није за то имала снаге. Осећала се као убијена.

Повукла се у дубину мале дворане и спустила се у наслоњачу.

Ваздушаста сукња рашири се као облак око њеног витког струка; гола, танка, нежна
девичанска рука, немоћно опуштена, утону у борама ружичасте тунике; у другој руци је
држала лепезу и брзим кратким покретима хладила своје врело лице. Али, иако је личила на
лептира који је тек пао на травку и спреман је сваки час да рашири крилца и да прхне,
страшно очајање јој је гризло срце.

»А можда се варам, можда то није било?« И она се опет сети свега што је видела.

- Кити, шта то значи? - рече грофица Нордстон пришавши јој нечујно по ћилиму. - Ја то
не разумем.

Кити задрхта горња усна; она брзо устаде.
- Кити, ти не играш велику мазурку?

- Не, не играм - рече Кити, а глас јој задрхта од суза.

- Он ју је преда мном замолио да с њим игра мазур - рече Нордстонова, знајући да ће
Кити разумети ко је то он и она. - Она га је питала: Зар ви не играте с кнегињицом
Шчербацком?

- Ах, све ми је свеједно! - одговори Кити.

Нико осим ње није могао разумети њен положај, нико није знао да је она тако рећи јуче
одбила човека кога је можда волела; а одбила га зато што је веровала другом.
Грофица Нордстон нађе Корсунског, с којим је требало да игра велики мазур, и рече му да

позове Кити.
Кити је била први пар, и, за њену срећу, није морала разговарати са својим играчем, јер је

Корсунски непрестано трчкарао издајући наредбе паровима. Вронски и Ана били су скоро
према њој. Она их је видела својим далековидим очима, видела их је и изблиза кад су се
сусретали с другим паровима, и што их је више гледала све је више долазила до уверења да је
њена несрећа потпуна. Видела је да су се они осећали као сами у тој препуној дворани. На
лицу Вронског, које је увек било тако одлучно и независно, видела је израз збуњености и
покорности, као у паметног пса кад нешто скриви, и то ју је поражавало.

Кад се Ана смешила, смешио се и он. Чим би се она замислила, и он би се уозбиљио.