Page 77 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Некаква натприродна моћ прикивала је очи Китине за лице Анино. Она је била дивна у својој
врло упрошћеној црној хаљини, дивне су биле њене пуне руке с наруквицама, диван је био
снажан врат са ниском бисера, дивне су биле коврџице њене мало поремећене фризуре,
дивни су и грациозни били лаки покрети њених малих ногу и руку, дивно је било то лепо,

тако живахно лице - па ипак, било је нечег страшног и свирепог у тој њеној лепоти.
Кити ју је посматрала са још већим уживањем него пре, и све више и више патила. Кити
се осећала смрвљена, и то се огледало и на њеном лицу.

Кад Вронски у игри дође према њој и виде је, он је не познаде одмах, толико се беше
променила.

- Диван бал! - рече јој он, тек да нешто каже.

- Јест - одговори она.
Усред велике мазурке, кад су понављали једну замршену фигуру коју беше измислио

Корсунски, Ана изиђе на средину круга, узе два играча и позва једну даму и Кити. Кити ју је
гледала преплашено кад јој је пришла. Ана је погледа зажмиривши мало и осмехну се,
стиснувши јој руку.

Али кад спази да Китино лице одговара на њен осмејак само очајањем и чуђењем, она се
окрете од ње и поче весело разговарати с другом дамом.

»Јест, у њој има нечег страшног, демонског, и у исти мах бајног«, рече Кити у себи.
Ана није хтела да остане на вечери; домаћин је узе молити.

- Немојте, Ана Аркадијевна - поче Корсунски, мећући њену голу руку под рукав свога
[39]
фрака. Да знате само какав сам котиљон спремио! Un bijou!
И он се полако кретао, трудећи се да је одушеви. Домаћин се смешкао одобравајући му.

- Не, нећу остати - одговори Ана смешећи се, али и моред тог осмејка, и домаћин и
Корсунски разумедоше, по њеном одлучном гласу, да неће остати. - Не, и овако сам у Москви,

на једном вашем балу, играла више него целе зиме у Петрограду - рече Ана и погледа у
Вронског који је крај ње стајао. - Треба да се одморим пре пута.
- А ви баш путујете сутра? - упита Вронски.

- Јест, мислим - одговори Ана, чисто чудећи се смелости његова питања; али незауставни
дрхтави сјај њених очију и осмејка палили су Вронског док је она то изговарала.

Ана Аркадијевна не остаде на вечери и оде.