Page 181 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

sreće. No, ni to nije bilo tako neuobičajeno.

Oko dva sata, poslije ručka, u sobu za snimanje diskova ušao je
direktor.
Moram vam nešto kazati, rekao je. Izgledao je užasno; kosa mu

je bila raščupana, oči krvave, pogled drhtav, kao da je pijan.
Sve smo podigle glave, isključile strojeve. Bilo nas je osam ili

deset.
Žao mi je, rekao je, ali takav je zakon. Zaista mi je žao.

Zbog čega? upitao je netko.
Morat ćete otići, rekao je. Takav je zakon. Moram to učiniti.

Morat ćete sve otići. Rekao je to gotovo nježno, kao da smo divlje
životinje, žabe što ih je držao u staklenoj posudi, kao da izigrava
humanost.

Jesmo li otpuštene? upitala sam. Ustala sam. Ali, zašto?
Niste otpuštene, rekao je. Morate otići. Više ne možete ovdje

raditi, takav je zakon. Prošao je rukama kroz kosu, a ja sam
pomislila, pošašavio je. Nije mogao izdržati napetost, pa je pošizio.

Pa, to ne možete učiniti, rekla je žena koja je sjedila do mene.
Glas joj je zvučao neuvjerljivo, nevjerojatno, poput glasa s

televizijskog ekrana.
Nisam ja kriv, rekao je. Ne razumijete. Molim vas, idite, sada.
Glas mu se dizao. Neću nikakve gužve. Ako dođe do gužve, mogle

bi propasti knjige, mogli bi se upropastiti… Pogledao je preko
ramena. Oni su tu, vani, rekao je, u mom uredu. Ako sada ne

odete, sami će ući. Dali su mi deset minuta. Kao da je bivao sve
luđi.
Nisu mu svi na broju, rekao je netko glasno, kao da izražava

misli svih nas.
No, bacila sam pogled u hodnik, i ondje su stajala dva muškarca,

u uniformama, s automatima. Sve je izgledalo tako teatralno,
nestvarno, ali su zaista ondje stajali, iznenadne prikaze, nalik na

Marsijance. Činilo mi se da sanjam; djelovali su previše živo,
previše su odudarali od okoline.