Page 213 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

Otvara kutiju, bulji unutra, kao da mora odlučiti koju će mi dati.

»To je njezina stvar« mrmlja. »Ne možeš joj ništa reći.« Uranja
krupnu šaku u kutiju, bira šibicu, predaje mi je. »Da nisi negdje
podmetnula vatru« kaže. »Pod zavjese u tvojoj sobi. I bez toga je

prevruće.«
»Neću« kažem. »Ne treba mi za to.«

Ne želi se udostojiti ni da me pita zašto mi treba. »Baš me briga,
možeš je i pojesti« kaže. »Rekla je da je možeš dobiti, pa sam ti je

dala. Drugo me ne zanima.«
Okreće se od mene i ponovno sjeda za stol. Zatim vadi kockicu

leda iz zdjele i gura je u usta. Inače to ne radi. Nikad je nisam
vidjela da nešto gricka dok radi. »Posluži se i ti« kaže. »Sram ih bilo
što te prisiljavaju da nosiš sve te jastučnice na glavi po ovom

vremenu.«
Iznenađena sam: obično mi ništa ne nudi. Možda smatra da mi i

ona može napraviti nekakav mali ustupak, pošto su mi toliko
poboljšali status da mogu dobiti šibicu. Jesam li i ja iznenada

postala jedna od onih kojima treba popuštati?
»Hvala« kažem. Pažljivo premještam šibicu u rukav s patentnim

zatvaračem, u kojem je cigareta, da se ne smoči, pa uzimam kockicu
leda. »Lijepe su ove rotkvice« kažem, da bih joj uzvratila za dar što
mi ga je svojevoljno dala.

»Volim sve napraviti kako treba, eto« kaže, ponovno
čangrizavo. »Inače nema smisla.«

* * *

Prolazim hodnikom, penjem se stubama, žurim. Hitro

prolijećem pokraj zakrivljena zrcala, crvena prilika na rubu
vlastitoga vidnog polja, duh od crvena dima. Čeznem za dimom, već
ga u mislima osjećam u ustima, uvlačim u pluća, ispunjava me

dugim bogatim zagađenim cimetnim uzdisajem, krvotok mi brza od
nikotina.

Poslije toliko vremena moglo bi mi i pozliti. Ne bih se iznenadila.