Page 229 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

pimpeke kao trotjedne mrkve, tjeskobno prčkanje po mesu,

hladnom i mlitavom poput sirove ribe.

* * *

Kad je sve svršilo, izlazimo i Glenova mi kaže, svojim visokim,
prodornim šapatom: »Znamo da ga viđaš nasamo.«
»Koga?« kažem, opirući se porivu da je pogledam. Znam koga.

»Svog Zapovjednika« kaže ona. »Znamo da si bila kod njega.
Pitam je odakle zna.«

»Znamo, eto« kaže. »Što hoće? Perverzije?«
Bilo bi mi teško objasniti što on doista hoće, jer ni sama ne znam

kako bih to nazvala. Kako da opišem što se doista događa među
nama? Prije svega, nasmijala bi se. Lakše mi je reći: »U stanovitoj

mjeri.« U tom odgovoru ima barem dostojanstva prisile.
Razmišlja o mojim riječima. »Iznenadila bi se« kaže »koliko ih
se u to upušta.«

»A što mogu« kažem. »Ne mogu reći da mi se ne ide.« Ona bi to
trebala znati.

Sada smo na pločniku, pa više ne možemo slobodno razgovarati,
preblizu smo drugima, a nestalo je i zaštitnog šaputanja gomile.
Hodamo šutke, zaostajući, sve dok nije procijenila da može

progovoriti. »Naravno da ne možeš. Ali saznaj i reci nam.«
»Što da saznam?« kažem.

Premda je ne vidim, osjećam kako neznatno zakreće glavu. »Što
god možeš.«