Page 285 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

poput njištanja prestravljena konja.

Zastajem, pokušavam se održati na nogama. Nešto me udara u
leđa. Teturam. Kad uspostavim ravnotežu i okrenem se, vidim
Supruge i kćeri kako se priginju na svojim stolicama, Tetke kako sa

zanimanjem gledaju s podija. Odozgo nedvojbeno bolje vide.
On je postao ono.

Glenova je ponovno do mene. Lice joj je napeto, bezizražajno.
»Vidjela sam što si učinila« kažem joj. Osjećaji mi se vraćaju:

zaprepaštenje, negodovanje, mučnina. Barbarstvo. »Zašto si to
učinila? Ti! Mislila sam da ti…«

»Nemoj me gledati« kaže. »Promatraju nas.«
»Baš me briga« kažem. Glas mi se diže, ne mogu se obuzdati.
»Svladaj se« kaže. Pravi se da mi otire prašinu s ruke i ramena,

prinosi lice mom uhu. »Ne budi glupa. On nije nikoga silovao, on je
politički. Jedan od naših. Onesvijestila sam ga. Riješila sam ga

muka. Zar ne znaš što mu sada rade?«
Jedan od naših? Čuvar. Čini mi se nemogućim.

Tetka Lydia ponovno zviždi, ali one još ne prestaju. Dva Čuvara
ubacuju se u gomilu, odvlače ih s ostataka. Neke leže na travi, tamo

gdje ih je netko slučajno srušio. Neke su se onesvijestile. Neke
besciljno lutaju, po dvije-tri ili same. Ošamućene su.
»Pronađite svoje partnerice i postrojte se« kaže Tetka Lydia u

mikrofon. Gotovo nitko ne obraća pažnju na nju. Prilazi nam jedna
žena, hodajući kao da u tami stopalima napipava put: Janine. Krv

joj je razmazana po obrazu, a još više po bijelom oglavlju. Veselo se
smiješi. Pogled joj nesuvisao.
»Zdravo« kaže. »Kako vam se sviđa« Nešto drži, čvrsto, u

desnoj ruci. Čuperak plave kose. Hihoće.
»Janine« kažem. Ali, ona se pustila, sada potpuno, slobodno

pada, povukla se u svoj svijet.
»Želim vam dobru zabavu« kaže ona i kreće prema vratima.

Gledam za njom. Izvukla se, razmišljam. Nije mi ni žao, premda
bi mi moralo biti. Ljuta sam. Ne ponosim se time, ni bilo čime. No, u