Page 292 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

laštilom za namještaj.

Serena Joy stoji na stubama ispred prednjeg ulaza. Poziva me.
Što li hoće? Želi li da joj pomažem prematati sivu vunu u dnevnoj
sobi? Neću moći smiriti ruke, nešto će opaziti. Ipak joj prilazim,

drugo mi ne preostaje.
Stojeći na najvišoj stepenici, uzdiže se nada mnom. Oči joj

plamte, jarosne i plave na smežuranoj bjelini kože. Skrećem
pogledom s njezina lica na zemlju, na njezine noge, vrh njezina

štapa.
»Vjerovala sam ti« kaže. »Pokušala sam ti pomoći.« Još ne

dižem glavu. Prožima me krivnja. Otkrili su me, ali u čemu? Za koji
me grijeh optužuju, od mnogih? Samo će mi šutnja pomoći da
saznam. Pogriješila bih kad bih se sada počela ispričavati za ovo ili

ono. Mogla bih odati nešto što ona i ne naslućuje.
Možda se radi o sitnici. Možda o šibici skrivenoj u mom krevetu.

Još jače obaram glavu.
»No?« pita me. »Zar ne možeš ništa reći u svoju obranu?«

Dižem glavu i gledam je. »Obranu?« uspijevam promucati. I
samoj mi pitanje zvuči drsko.

»Pogledaj« kaže. Izvlači slobodnu ruku iza leđa. U njoj drži
pelerinu, onu zimsku. »Našla sam ruža na njoj« kaže.
»Kako si mogla biti tako vulgarna? Rekla sam mu…« Ispušta

pelerinu, još nešto drži u ruci, ruka joj je kost i koža. Ispušta i to.
Grimizne šljokice padaju, kližući niza stube poput zmijske kože,

bliješteći na suncu. »Iza mojih leđa« kaže. »Mogla si mi nešto
ostaviti.« Zar ga ipak voli? Ona podiže štap. Udarit će me,
pomišljam, ali bto ne čini. »Diži tu odvratnu stvar i odlazi u sobu.

Ista si kao i ona druga. Drolja. Isto ćeš i završiti.«
Saginjem se, skupljam. Iza mojih leđa Nick je prestao zviždati.

Rado bih se okrenula, pritrčala mu, zagrlila ga. To bi bilo glupo.
On mi ne može pomoći. I on bi stradao.

Prilazim stražnjim vratima, ulazim u kuhinju, spuštam košaru
na pod, odlazim u sobu. Poslušna sam i smirena.