Page 148 - Ateološka rasprava - Mišel Onfre
P. 148

Kontekstualizacija,  jedna  sofisterija.  Suočeni  sa  tom
        poplavom istina kojima protivreči toliko protivistina, pred haosom
        tog metafizičkog radilišta, gde svaka tvrdnja ima svoju negaciju,
        neki hoće da opravdaju logiku sopstvenog vađenja isečaka da bi
        dokazali kako se celokupan islam svodi na onaj deo tekstova koji
        se  njihovim  vađenjima isečaka  ističu.  Jedan  predlaže  umereni
        islam, drugi fundamentalistički, treći neki laički islam (!), otvoren,
        republikanski.
              Šaljivdžije govore čak o feminističkom islamu i oslanjaju se
        na  biografiju  Proroka  koji  je,  neka  Mu  je  Ime  Blagosloveno,
        pomagao svojoj ženi Ajši da obavlja kućne poslove. Ti isti, čija je
        pamet vrlo hitra, bezobzirno kontekstualizuju, pa izvode zaključak
        iz trka kamila kako one Muhamedu i njegovoj ženi pružaju priliku
        da se nadmeću, kao danas na mešovitim fudbalskim turnirima! A
        neki ugursuz iz te iste familije hvali se znanjem, kontekstualizuje
        nemilice  sure  i  ajete,  idući  tako  daleko da  tvrdi  kako  Koran
        predviđa  osvajanje  kosmosa  (LX 33)  i  izum  informatike!
        Zaustavimo se na tome...
              Jedni  iz  Korana  vade  ono  što  omogućuje  na  prvi  pogled
        tolerantan islam: dovoljno je izdvojiti ajete u kojima Prorok poziva
        da se pruži utočište nevernicima, da se prašta, zaboravlja, gradi
        mir, odbija svako nasilje i svaki zločin, odustaje od odmazde, voli
        svoj bližnji, ma bio i Jevrejin, hrišćanin, nevernik, ateista, politeista,
        da se dopušta razlika u gledištima. Na nesreću, drugi tvrdi tačno
        suprotno pa izgleda tako isto dopušteno verovati da je dozvoljen
        zločin, ubistvo, nasilje, mržnja, prezir. Jer, nema istine Korana ili
        njegovog  tačnog  čitanja,  već  samo  fragmentarnih  tumačenja,
        ideološki zanimljivih da se iskoristi za sebe lično autoritet knjige i
        religije.
              Šta znači, recimo, kontekstualizovati jedan ajet koji poziva na
        pokolj Jevreja? Objasniti ga u zavisnosti od epohe, od istorijskog
        konteksta,  od  razloga  koji  su  nalagali  njegovo  pisanje  i  takvo
        mišljenje  u  životnom  trenutku  plemena?  Pa?  Antisemitizam
        nestaje  kad  se  pokaže  njegova  ukorenjenost  u  povoljan  milje,
        datiran  izvesnom  istorijom  i  izvesnom  geografijom?  Poziv  na
        zločin najednom prestaje, kao čarolijom, da bude poziv na zločin?
        Ne može se sprečiti da tekst bude napisan crno na belo, ma šta
   143   144   145   146   147   148   149   150   151   152   153