Page 117 - Alhemičar

Младић је био одузет од страха. Успео је да изађе из
шатора захваљујући томе што га је Алхемичар држао
испод руке.
– Не дозволи да примете да те је страх – рече
Алхемичар. То су храбри људи и презиру кукавице.
Младић је, међутим, остао без гласа. Успео је да
проговори тек после извесног времена, док су ходали
кроз логор. Није било потребе да их стављају у затвор:
Арапи су им једноставно одузели коње. Још једном је
свет показао своје различите говоре: пустиња, дотле
слободан и бескрајан простор, сада је била несавладиви
бедем.
– Дао си им сво моје благо! – рече младић. – Све што
сам у животу зарадио!
– А чему би ти то служило ако би морао да умреш? –
одговори Алхемичар. – Твој новац ти је продужио
живот за три дана. Новац ретко послужи да се одложи
смрт.
Али младић је био исувише уплашен да би до њега
допрле мудре речи. Није знао како да се претвори у
ветар. Није био Алхемичар.
Алхемичар је затражио чаја од једног ратника и
њиме је намазао зглавке младићевих руку. Талас
смирености испунио је младићево тело док је
Алхемичар изговарао неке речи које овај није успео да
разуме.
– Немој се препустити очају – рече Алхемичар,
необично нежним гласом. – Уколико ти се то деси,
нећеш успети да поразговараш са својим срцем.
– Али ја не умем да се претворим у ветар.
– Ко живи своју Личну Легенду, тај зна оно што
треба да зна. Снови постају неостварљиви само због
једне ствари: страха од неуспеха.

117