Page 120 - Alhemičar

упркос томе, веома мало познавао. У њој је нашао
Енглеза, караване, ратове племена и једну оазу с
педесет хиљада урминих палми и три стотине бунара.
– Шта ћеш ти овде данас? – упита пустиња. – Зар се
јуче нисмо довољно нагледали једно другог?
– Ти на једном месту чуваш особу коју волим – рече
младић. – Тако, кад гледам твој песак, видим и њу.
Желим да јој се вратим и треба ми твоја помоћ да се
претворим у ветар.
– Шта је то љубав? – упита пустиња.
– Љубав је кад соко лети изнад твојих пешчаних
пространстава. Ти си за њега зелена долина и он се
никад није вратио без плена. Он познаје твоје стење,
твоје дине, твоје планине, а ти си великодушна према
њему.
– Соколов кљун откида од мене део по део. Ја
годинама гајим његову ловину, храним с оно мало воде
коју имам, показујем где се налази храна. И једног дана
спушта се соко с неба, управо у тренутку када ја почнем
да осећам нежност ловине на мом песку. Он односи оно
што сам ја створила.
– Али ти си због тога ловину и одгајила – одговори
младић, – Да нахраниш сокола. А соко ће нахранити
човека. А онда ће једног дана човек оплодити твој
песак, из кога ће се поново појавити ловина. Тако је
свет уређен.
– И то је љубав?
– То је љубав. То је оно што ловину претвара у
сокола, сокола у човека и човека поново у пустињу. То
је оно што олово претвара у злато; и враћа злато под
земљу.
– Не разумем твоје речи – рече пустиња.

120