Page 121 - Alhemičar

– Онда схвати да ме на неком месту, на твом песку,
чека једна жена. И због тога, морам да се претворим у
ветар.
Пустиња је поћутала неколико тренутака.
– Дајем ти свој песак да би ветар по њему могао да
дуне. Али сама не могу да учиним ништа. Затражи
помоћ од ветра.

Подигао се један благ поветарац. Заповедници су
издалека посматрали младића који је говорио неки
језик који они нису познавали.
Алхемичар се смешио. Ветар је стигао близу
младића и додирнуо му лице. Чуо је његов разговор са
пустињом јер ветрови увек све знају. Они пролазе
светом и не зна се ни где се рађају ни где нестају.
– Помози ми – рече младић ветру. – Једног дана сам
у теби чуо глас своје вољене.
– Ко те је научио говор пустиње и ветра?
– Моје срце – одговори младић.
Ветар је имао много имена. Овде су га звали TширокоT,
јер су Арапи веровали да долази из предела покривених
водом, где су живели црни људи. У далекој земљи
одакле је долазио младић звали су га TлевантT, јер су
веровали да доноси песак пустиње и ратне поклике
Мавара. Можда су на неком месту удаљенијем од
пашњака с овцама људи мислили да ветар настаје у
Андалузији. Али ветар није никуда ишао нити је игде
долазио и због тога је био јачи од пустиње. Једног дана
ће можда моћи да саде дрвеће у пустињи и чак да гаје
овце, али никада неће успети да покоре ветар.
– Ти не можеш да будеш ветар – рече ветар. –
Различите смо природе.
– Није истина – рече младић. – Упознао сам тајне
Алхемије док сам у твом друштву лутао светом. У мени

121