Page 122 - Alhemičar

су ветрови, пустиње, океани, звезде и све што је
створено у васељени. Иста Рука нас је створила, а
имамо и исту Душу. Хоћу да будем као ти, да продрем у
све углове, да пређем мора, да скинем песак који
прекрива моје благо, да доспем у близину гласа своје
вољене.
– Неки дан сам чуо твој разговор с Алхемичарем –
рече ветар. – Он је говорио да свака ствар има своју
Личну Легенду. Људи се не могу претварати у ветар.
– Научи ме да будем ветар бар неколико тренутака –
рече младић. – Да бисмо могли да разговарамо о
неограниченим могућностима људи и ветрова.
Ветар је био радознао и била је реч о нечему што он
није знао. Волео би да разговара о томе, али није знао
како се људи претварају у ветар. А толико је ствари
знао! Стварао је пустиње, потапао лађе, обарао читаве
шуме и пролазио кроз градове пуне музике и чудних
звукова. Сматрао је да за њега нема граница, а ипак, ту
се нашао младић који каже да има још ствари које би
ветар могао да учини.
– То је оно што се зове љубав – рече младић,
видевши да ветар скоро попушта његовом захтеву. –
Када се воли, управо се постиже то да се буде било која
ствар Стварања. Када волимо, немамо никакве потребе
да схватимо шта се дешава, јер се све дешава у нама,
тако да се и људи могу претварати у ветар. Наравно,
под условом да ветрови помогну.
Пошто је ветар био веома горд, младићеве речи су га
наљутиле. Почео је јаче да дува, подижући песак
пустиње. Али најзад је морао да призна да не уме, мада
је прошао цео свет, да претвара људе у ветар. А није
знао ни за Љубав.
– Док сам пролазио светом приметио сам да многи
људи и жене говоре о љубави гледајући у небо – рече

122