Page 123 - Alhemičar

ветар, бесан што мора да призна сопствену немоћ. –
Можда би било боље питати небо.
– Онда ми помози – рече младић. – Испуни ово
место прашином, како бих могао да гледам у сунце а да
не ослепим. Онда ветар дуну великом снагом и небо се
испуни песком, остављајући само један позлаћени диск
на месту где је било сунце.

У логору се скоро ништа није видело. Људи пустиње већ
су познавали овај ветар. Звао се TсимумT, и био је гори од
непогоде на мору – јер они нису познавали море. Коњи
су њиштали, а песак је почео да прекрива оружје.
На стени, један од заповедника окрете се према
генералу и рече:
– Можда би било боље да прекинемо с овим.
Они скоро већ нису могли да виде младића. Лица су
им прекривале плаве мараме, а у очима им се видео
само страх.
– Престанимо с овим – инсистирао је други
командант.
– Хоћу да видим колико је Алах велик – рече генерал
с поштовањем. Хоћу да видим како се људи претварају
у ветар.
Али добро је запамтио имена двојице људи који су се
уплашили. Чим ветар престане, смениће их, јер су људи
пустиње неустрашиви.

– Ветар ми је рекао да познајеш Љубав – рече
младић Сунцу. – Ако познајеш Љубав, онда познајеш и
Душу Света, која је саздана од Љубави.
– С овог места где се налазим – рече Сунце – могу да
видим Душу Света. Она општи с мојом душом и
захваљујући нама биљке расту, а овце иду у потрагу за
хладовином. С овог места где се налазим – а веома сам
далеко од света – научило сам да волим. Знам да ће, ако

123