Page 124 - Alhemičar

се мало приближим Земљи, све на њој помрети, а Душа
Света ће нестати. Тако ми једно друго посматрамо и
волимо се. Ја јој дајем живот и топлоту, а она ми даје
разлог да живим.
– Ти познајеш љубав – рече младић.
– И познајем Душу Света, јер много разговарамо на
овом бескрајном путу по свемиру. Она ми каже да је
њен највећи проблем то што су до данас једино
минерали и биљке схватили да су све ствари једно. И
због тога није потребно да гвожђе буде исто што и бакар
и да бакар буде исто што и злато. У том јединству свако
има тачно одређену улогу и све би било једна
Симфонија Мира да се Рука Која Је Све Написала
зауставила петог дана стварања. Али био је и шести дан
– рече Сунце.
– Ти си мудро јер све посматраш издалека – узврати
младић. – Али не познајеш Љубав. Да није било шестог
дана стварања, не би било човека и бакар би увек био
бакар, и олово би увек било олово. Свако, додуше, има
своју Личну Легенду, али она ће се испунити једног
дана. Према томе, треба се претворити у нешто боље, и
стећи нову Личну Легенду, све док Душа Света заиста
не постане једно.
Сунце се замислило и одлучило да засија јаче. Ветар,
коме се допадао разговор, такође дуну јаче да Сунце не
би заслепило младића.
– Због тога постоји Алхемија – рече младић. – Да
сваки човек потражи своје благо, да га нађе, и да затим
пожели да буде бољи него сто је био у свом претходном
животу. Олово ће испуњавати своју улогу све док свету
буде потребно олово; а онда ће морати да се претвори у
злато. Алхемичари то раде. Показују да све око нас,
када настојимо да будемо бољи него што смо, такође
постаје боље.

124