Page 312 - Albert Pike - Moral i Dogma

Svi koji nisu uložili napore da se pobedi zavera, i oni koji su, nasuprot tome, potpomagali neku; oni
građani koji su izdali svoju zemlju, koji su napustili neko prestižno mesto ili položaj, ili osudili
Državu, ili se predali neprijatelju; svi koji su snabdevali neprijatelja novcem; i generalno, svi koji nisu
ispunili svoje dužnosti kao pošteni ljudi i dobri građani, bili su isključeni iz Eleuzijskih Misterija. Da bi
se dobio pristup njima, moralo se živeti pravično i sa dovoljno dobre sreče da Bogovima ne bi bili
omraženi.

Društvo Iniciranih je bilo, u suštini i prema stvarnom cilju svoje institucije, društvo ljudi sa vrlinama,
koji su radili na oslobođenju svoje duše od tiranije strasti i razvijanja klica svih društve-nih vrlina. I, to
je bilo značenje ideje (koja je kasnije pogrešno shvaćena) da je ulazak u Elizijum bio dozvoljen samo
Iniciranima: jer, ulazak u svetilište je bio dozvoljen samo onima koji su posedovali vrline i sam Elizijum
je bio kreiran samo za duše s vrlinama.

Prava priroda i detalji doktrine u vezi sa budućim životom, nagradom i kaznom u njemu, koja je razvijena
u Misterijama, u dobroj meri je bila neodređena. Malo je direktnih informacija o tome sa-čuvano. Bez
sumnje, u ceremonijama je postojala scenska prezentacija Tartarusa i suđenja mrtvima, koje podsećaju na

ono koje nalazimo kod Virgilija; ali gotovo da nema sumnje da su te prezentacije objašnjene kao da su
alegorije. Nema svrhe da ovde ponavljamo opis dat u Elizijumu i Tartarusu. To je van naše teme. Mi smo
zainteresovani samo za veliku činjenicu da su Misterije predavale doktrinu besmrtnosti duše i da, u
nekom obliku, patnja, bol, pokajanje i agonija, uvek prate greh kao njegova obavezna posledica.

Ljudski ceremonijali su, zaista, samo nesavršeni simboli; i naizmenično krštenje u vodi i vatri, sa svrhom
pročišćenja za besmrtnost uvek se, u ovom svetu, prekidaju u trenutku svog predviđenog završetka. Život
je ogledalo koje odražava samo da bi nas obmanulo, niz koji se stalno prekida i kida, jedna urna koja se
stalno dopunjava, a ipak se nikad ne napuni.

Sve inicijacije su samo uvod u veliku promenu smrti. Baptizam - krštenje, miropomazanje, balsamovanje,
sahrane sa spaljivanjem u vatri, pripremni su simboli, kao inicijacija Herkulesa pre silaska u Senke, i
ukazuju na mentalne promene koje moraju da prethode obnovi postojanja. Smrt je istinska inicijacija
kojoj je spavanje uvod, ili njena manja misterija. Ona je poslednji obred koji ujedinjuje Egipćane s
Bogovima i koja daje isto obećanje svima koji su dostojno spremni za nju.

Telo je smatrano zatvorom duše, ali ona nije osuđena na večno izgnanstvo i zatvor. Otac Svetova
dozvoljava da se njeni okovi raskinu i obezbedio je, u skladu s Prirodom, način da ona ipak pobegne. To
je bila doktrina najdrevnije antike, i ona je takva deljena sa Egipćanima, Pitagorejcima, Orficima i tim
posebnim Bakovim Mudracem Učiteljem Duše, Silenusom (pratilac i tutor boga vina Dionizija) - da
je smrt daleko bolja od života; da stvarna smrt pripada onima koji su, još na zemlji, utopili u Lethe 16
svoje strasti i čari i da pravi život započinje tek kada je duša emancipovana za svoj povratak.

S obzirom na to da upravlja životom i smrću Dionis je, u najuzvišenijem smislu, Liberator: oslobodilac;
jer on, kao i Oziris, oslobađa duše i vodi ih ka njihovom seljenju nakon groba, čuvajući ih od rizika da
ponovo ne padnu pod ropstvo materije ili nekih nižih životinjskih oblika, u čistilište Metempsicosis ; i
17
uzdizanjem i usavršavanjem njihove prirode kroz disciplinu pročišćavanja u nje-govim Misterijama.
Velika završnica svihfilosofija je Smrt, kaže Sokrat, otvoreno citirajući tradicio-nalne i mističke izvore;
onaj koji se bavi filosofijom na pravi način izučava kako da umre.

Sve duše su deo Univerzalne Duše, čija celovitost je Dionusos; i stoga je on taj koji, kao Duh Duhova
vraća zabludeli duh njegovoj kući i prati ga kroz proces pročišćenja, kako stvarno, tako i simbolički, u