Page 315 - Albert Pike - Moral i Dogma

stotinu glava, alava da proždere; Tityus, (div, sin Zevsa) iscr-pljen, čijom se utrobom hrani surovi
lešinar; Sizif, stalno kotrlja svoj kamen; Ixion na svom točku; Tantal, mučen večnom žeđu i glađu, usred
24
vode s najlepšim voćem koje mu dodiruje glavu; Danajeve ćerke u svom večnom uzaludnom poslu ; zveri
25
koje grizu i otrovni reptili koji ubadaju; i proždirući plamenovi koji pale tela koja se obnavljaju u
beskonačnoj agoniji - sve ovako okrutno impresioniralo je ljude užasnim posledicama greha i poroka, i
podsticalo ih da slede put poštenja i vrline.

Da su u ceremonijama Misterija ti stvarni užasi Iniciranima objašnjeni samo kao puki simboli
nezamislivih mučenja, kajanja i agonije koji kidaju nematerijalnu dušu i muče besmrtnu dušu, oni bi bili
samo slabi i nedovoljni po obliku i meri, kao i druge stvarne slike i simboli koji ne uspevaju da približe
sve ono što je van shvatanja naših čula; a ozbiljni Hijerofant, prikazi, dramatičan užas, pogrebna žrtva,
dostojanstvene misterije, ozbiljna tišina svetilišta, nisu ništa manje impresivni, jer su bili poznati samo

kao simboli koji su, sa stvarnim prikazivanjem i slikama, navodili maštu da bude vodilja intelektu.

Takođe je prikazivano da, osim za najteže grehe, postoji jedna mogućnost za okajavanje; i bili su izvođeni
pokušaji s vodom, vazduhom i vatrom, s kojima se, tokom godina, duša može pročistiti i uzneti prema

regionu večnosti; taj uspon bio je, manje ili više, tegoban i naporan, jer su sve duše, uglavnom,
oskrnavljene velikim teretom svojih greha i poroka. U ovome je skicirana doktrina (ko-liko su je
uvažavali Inicirani - ne znamo) da bol i tuga, nesreća i kajanje, kao neizbežne posledice koje dolaze od
greha i poroka, kao efekat, nastaju iz uzroka; da sa svakim grehom i svakim delom poroka duša zaostaje i
gubi osnovu za napredovanje prema savršenosti, i da tako izgubljena osnova nikada u stvarnosti neće biti
očišćena tako da bi taj greh bio kao da nikada nije izvršen; ali, u toku svog večnog postojanja, svaka duša
će biti svesna da svako delo poroka ili pokvarenosti koje se učini na zemlji, još više povećava razdaljinu
između sebe i konačnog savršenstva.

Mi vidimo ovu svetlucavu istinu u doktrini koja je predavana u Misterijama - iako manji i obič-ni
prekršaji mogu biti okajani pokorom, pokajanjem, delima dobročinstva i molitve, teški zločini su bili
smrtni gresi, van domašaja svih takvih izlečenja. Eleuzijske su zatvorile svoje kapije Neronu; i Paganski
Sveštenici su rekli Konstantinu da, među svim njihovim oblicima pokajanja, nema ni jednog koji je toliko
moćan da bi mogao da spere s njegove duše crne mrlje ubistava njegove žene i njegova višekratna
krivokletstva i ubistva.

Cilj drevnih inicijacija je bio da se ublaži priroda čovečanstva i da se usavrši intelektualni deo u čoveku,
priroda ljudske duše, njeno poreklo, njeno odredište, njeni odnosi prema telu i univerzalnoj prirodi, sve
što je činilo deo mistične nauke; i one su o njima davale delimične pouke koje su bile namenjene

Iniciranima. Jer, verovalo se da inicijacija vodi ka njihovom usavršavanju, i sprečavanju da se božanski
deo u njima pretovari sa prostom i zemaljskom materijom, da se on ne potopi u mrak i time spreči njen
povratak u Božanstvo. Iniciranima duša nije bila samo puki koncept ili apstrak-cija, već stvarnost koja
uključuje u sebe život i misli, ili tačnije, od čijeg suštastva se živi i misli. Ona je bila materija; ali nije
bila sirova, inertna, neaktivna, beživotna, nepokretna, bezoblična, materija bez svetlosti. Smatralo se da
je aktivna, misleća; njeno prirodno stanište je u najvišim regionima Univerzuma, odakle se ona spušta da
osvetli, da oblik i kretanje, da oživi, zaživi i nosi sa sobom prostiju materiju; i iz nje, ona neprestano teži
da se ponovo uzdigne, da se što pre oslobodi veza s tom materijom. S tom supstancom, božanskom,
beskrajno finom i aktivnom, suštinski sjajnom, duša čoveka je oblikovana, i samo s njom, sjedinjenom i
organizovanom u njihovim telima, čovek je živeo.