Page 313 - Albert Pike - Moral i Dogma

njegovom zemaljskom prenosu. On je, nedvosmisleno, Mistes ili Hijerofant, veliki Duhovni Posrednik u
Grčkoj religiji.

Sama ljudska duša daipovioc;, Bog u Ijudskoj prirodi (umu)> sposobna je da se sopstvenom sna-gom
izbori za kanonizaciju u Heroja, da načini sebe besmrtnom čineći dobro i razmišljajući o lepom i
ispravnom. Seljenje na Srećna Ostrva (Elizijum) može da bude shvaćeno samo mistično; sve što
je zemaljsko mora da umre; Čovek, poput CEdipus (Edipa), ranjen je još na svom rođenju (kralj,
njegovotac, kada je saznao za proročanstvo, klinovima je probio i povezao zajedno oba stopala bebi, i
ostavo je na padini brda da umre... ne bi li sprečio proročanstvo), njegov pravi raj može da postoji tek
nakon groba. Dionis je umro i spustio se u senke. Njegova strast je bila velika Tajna Misterija; jer, Smrt
je Velika Misterija postojanja. Njegova smrt, kao tipična Smrt Prirode ili njeno periodično propadanje i
uspostavljanje, bila je samo jedan simbol od mnogih palingeneze (rtaAr^evsaia) ili drugog rođenja

čoveka.

Čovek vodi poreklo iz elementarnih Sila ili Titana [Elohim] koji su se hranili na telu Panteističkog 18
Božanstva, kreirajući Univerzum kroz samo-žrtvovanje, podsećanje na pričesni običaj te misteriozne

patnje ; i dok su jeli živo meso žrtve, čini se da su bili okrepljeni svežim da-hom iz izvora univerzalnog
19
života, da prime novi zavet regenerisanog postojanja. Smrt je prethodni deo života; seme umire da bi
rodilo biljku, sama zemlja se razgrće sa strane i umire na rođenju

Dionisa 20 21 . Otuda značaj falusa, ili njegovog manje uvredljivog oblika - obeliska koji se izdiže kao
simbol vaskrsnuća iz groba sahranjenog Božanstva u Lerni (grčki grad na istočnoj strani
Peloponeza, severno od Argosa) ili u Saisu.

Dionusos - Orfej je sišao u Senke da bi povratio izgubljenu Devicu Zodijaka, da vrati svoju majku na
nebo kao Thyone (drugo ime za Semelu u grčkoj mitologiji); ili drugim rečima - da konzumira važan
događaj ženidbe s Persefonom, kako bi obezbedio, poput svog oca (Zevsa) brakovima Semele (majka
Dionisova, dete sa Zevsom) ili Danae (majka Persejeva, sa Zevsom), neprestanost Prirode. Njegova
podzemna dužnost je umrtvljavanje godine, zimski aspekt u smenama bika i zmije, čije povezane serije
smena sačinjavaju tok Vremena i u kojoj su, praktično rečeno, surovost i tama uvek roditelji lepote i
svetlosti.

Upravo taj aspekt, mračan na trenutak, ali svetao u iščekivanju, razmatran je u Misterijama;
prisustvovanjem u njima, ljudski mučenik je utešen žestokim mukama Bogova i smenjivanjem ži-vota i
smrti, izraženim odgovarajućim simbolima, kao što su žrtva ili potonuće Bika, gašenjem i ponovnim
paljenjem buktinja koje su, naizmenično, pokretale emocije žalosti i radosti u toj igri strasti, koja je
postojala od početka Prirode i koja prati sve njene promene.

Veće Eleuzijske Misterije bile su slavljene u mesecu Boedrominu, kada je seme zasađeno u zemlju i kada
godina, približavajući se svom kraju, podstiče um na ozbiljna razmišljanja. Ti prvi dani ceremonijala su
prolazili u tuzi i u nespokojnoj tišini, u postu i okajavanju ili u službi pod-nošenja žrtve. Iznenada, scena
se menja: tuga i jadikovanje nestaju, vedro ime Iachus prenosi se od usta do usta, slika Boga s krunom
2So
od mirte i sa upaljenom bakljom, nosi se u veseloj procesiji od KepapiKOc; (Keramikusa, deo Atine
unutar, i van, drevnih zidina grada) do Eleuzisa gde će, tokom naredne noći, inicijacija biti završena
uvođenjem otkrovenja. Prva scena je Tipovaoc;, u pronaosu, spoljnom dvorištu svete ograde, gde usred
mrkle tame, ili tokom meditiranja Boga, samo zvezda osvetljava Noćnu Misteriju, u kojoj oni sami nose
neugašene baklje i gde su kandidati zastrašivani užasnim zvucima i bukom, dok su grupisani i s mukom

tražili svoj put u tamnoj pećini, pod sjajem nestalnog meseca; scena koja s pravom podseća na prolaz