Page 591 - Albert Pike - Moral i Dogma

Svetlost Supstance Beskonačnogje Kabalistički izraz. Hrist je bio, prema Svetom Jovanu: Svetlost kojaje
obasjavala svakog čoveka kojije došao na svet i Svetlostje bila život čoveka. Svetlostje sjala u mraku: i
mrakje nije shvatio (Po Jovanu, Gl. 1:9).

Drevne ideje u odnosu na Svetlost su, verovatno, bile sasvim korektne kao i naše vlastite. Čini se da oni
nisu pripisivali Svetlosti nijedan od kvaliteta materije. Ali, moderna Nauka je definiše kao poplavu
čestica materije koja teče ili su izbačene sa Sunca i Zvezda i koje se kreću kroz prostor da bi stigle do
nas. U teorijama mehanike i sile, koja je sila privlačenja, ili odbijanja na Suncu, ili na naju-daljenijoj
Zvezdi, bi ovde mogla da prenese ili odvede ove neopipljive, bestežinske, beskonačno male čestice,
uočljive samo pogledom, tako daleko kroz prostor? Šta se dogodilo s ogromnim ukupnim brojem čestica
koje su dospele na zemlju od trenutka kreacije? Da li su one povećale njenu masu? Zašto Hemija ne može
da ih detektuje i analizira? Ako je svetlost materija, zašto ona može da putuje samo u pravoj liniji?

Ni jedna karakteristika materije ne pripada Svetlosti ili Toploti, ili plamenu, ili Galvanizađji,
Elektricitetu i Magnetizmu. Električna varnica je svetlost i ista je kad je stvorena kremenom, kada se
odbije čestica čelika. Gvožđe, istopljeno ili zagrejano, širi svetlost i insekti, infuzorije i

raspadanje drveta je emituju. Toplota se stvara trenjem i pod pritiskom da bi je objasnila, nauka nam
govori o latentnoj Kaloriji, predstavljajući nam je kao postojanje bez poznavanja osobina i kvaliteta.
Koji kvalitet materije omogućava svetlost, isijavanje s Neba, cepanje hrasta? Koji kvalitet materije
njoj omogućava da načini krug oko zemlje u vremenu sekunde?

Mi, velike neznalice o prirodi ovih moćnih sila Božanske Moći, skrivamo naše neznanje rečima koje
nemaju značenja i mi možemo s pravom da se zapitamo zašto Svetlost ne može biti isijavanje
iz Božanstva, kao što su ga prihvatile sve religije u svim Vremenima Sveta.

Sve zaista dogmatske religije su proistekle iz Kabale i vraćale su se njoj: sve naučno i veliko u religiji
sanja o tom prosvetljenju, Jacob Boehme , Swedenborg, Sveti Martin i drugi, pozajmljivali su iz Kabale,
17
sva Masonska udruženja duguju njoj za svoje Tajne i svoje Simbole.

Sama Kabala osveštava savez Univerzalnog Razuma i Božanske Reči, ona uspostavlja, kroz pro-tivtežu
dve sile koje su očigledno suprotne, večitu ravnotežu postojanja; ona sama miri Razum s Verom, Moć sa
Slobodom, Nauku s Misterijom. Ona ima ključ za Sadašnjost, Prošlost i za Budućnost.

Biblija, sa svim alegorijama koje sadrži u sebi, izražava, na jedan necelovit i velom prekriven na-čin,
samo religioznu nauku Hebreja. Doktrina Mojsija i Proroka, u osnovi identična s onom drevnih

Egipćana, takođe je imala spoljno značenje i svoje velove. Hebrejske knjige su bile pisane samo da bi se
vratilo sećanje na predanja i one su bile pisane Simbolima, nerazumljivim Profanima. Pentateuch i
proročke poeme su samo osnovne knjige o doktrinama, moralu ili liturgiji, a prave tajne i tradi-cionalna
filosofija su pisane tek kasnije, pod velovima koji su još manje propustljivi. Takvo je bilo drugo rođenje
Biblije, nepoznate, ili još više neshvaćene od Hrišćana, zbirka, kažu oni, monstruo-znih apsurda,
spomenik, kažu sledbenici i eksperti, u kojoj je sve što su geniji filosofije i oni religije ikada stvorili ili
zamišljali o uzvišenom, blago je okruženo trnjem, dijamanti u grubom i mračnom kamenu.

Čovek je ispunjen poštovanjem ulaskom u Svetilište Kabale, kada vidi doktrine koje su tako logične, tako
jednostavne, i istovremeno tako savršene. Neophodno jedinstvo ideja i znaka, posveće-nje najosnovnije
stvarnosti kroz prosta slova, Trojstvo Reči, Slova i Brojeva, prosta filosofija koliko i alfabet, duboka i
beskrajna kao Reč, teoreme daleko složenije i sjajnije od onih Pitagorinih. Teologija se sabira