Page 76 - Albert Pike - Moral i Dogma

nepoštenih. Ali, trgovačka gramzivost je, u suštini, egocen-trična, grabežljiva, bezverna, prepredena i
vešta, hladna, nije velikodušna, sebična je i kalkulantska i njom upravljaju samo lični interesi. Bez srca i
nemilosrdna, ona nema osećaj sažaljenja, simpatije ili časti, pa ni nameru da zastane u nemilosrdnoj
karijeri; ona lomi sve što je njoj smetnja na tom putu, kao što kobilica njene trgovačke pohlepe lomi
ispod sebe žagorljive i obezglavljene talase.

Rat za veliki princip, oplemenjuje državu. Rat za trgovačku supremaciju, pod nekim labavim iz-govorom,
podlost je, i to veća nego što iko ukazuje, do koje nemerljive dubine niskosti čovek i države mogu da
padnu. Trgovinska pohlepa ne vrednuje život čoveka ništa više od vrednosti života mrava. Trgovina
robljem je prihvatljiva za narod zanesen pohlepom, isto kao što je trgovina slonovačom ili začinima, ako
je profit veliki. A ubrzo nastaje velika muka spojiti se sa Bogom i umiriti svoju savest, zajedno sa onima
koji su robove prodavali, kupovali ili hvatali, i osloboditi greha one koji su ih klali u hekatombima ako
4
odbiju da prihvate naredbe njihove filantropije.

Pravda se ni na koji način ne sastoji u tome da se nekom izrekne prava mera nagrade koju sma-tramo i
proglašavamo njegovom zaslugom, ili pravom merom kazne, koju nazivamo njegovim zlo-činom, što je,

najčešće, samo njegova pogreška. Očeva pravda nije nespojiva s njegovim opraštanjem grešaka i uvreda
njegove dece. Beskonačna Pravda Boga ne sastoji se u utvrđivanju tačne mere za kažnjavanje ljudskih
slabosti i grehova. Previše smo skloni da uspostavljamo naše male i uske spo-znaje o tome šta je dobro i
ispravno u zakonu pravde, i da insistiramo da Bog treba da ih prihvati kao Njegov zakon; da nešto
premerimo našim kratkim metrom i nazovemo to Božjom ljubavlju prema pravdi. Mi stalno pokušavamo
da oplemenimo našu sopstvenu primitivnu ljubav za osvetom i odmazdom, pogrešno imenujuči to
pravdom.

Pravda se ne sastoji u striktnom upravljanju našeg ponašanja prema drugim ljudima, sa čvr-stim
pravilima zakonskih prava. Ako je postojala negde zajednica u kojoj se sve zasnivalo na strik-tnosti ovog
pravila, preko njenih vrata bi trebalo napisati, kao upozorenje nesrečnicima koji traže dozvolu za ulazak u
tu negostoljubivu oblast, reči za koje je Dante rekao da su napisane na velikim vratima Pakla: Neka oni
koji ulaze ovde ostave svaku nadu za sobom! Nije pravedno isplatiti rad-niku u polju, fabrici ili
radionici, njegovu tekuću platu i ništa više, dati mu samo najnižu tržišnu vrednost njegovog rada, sve dok
nam ponovo ne zatreba kao radna snaga i sve dok je sposoban za rad; jer, kada ga bolest ili starost
ophrvaju, treba li dozvoliti da on i njegova porodica gladuju; i Bog će baciti nesreću na narode u kojima
deca radnika bez posla, jedu kuvanu travu s polja, a majke dave svoju decu da bi mogle da kupe hranu za
sebe iz dobrotvorne pomoći dobijene za troškove sahrane. Pravila, za ono što se obično naziva Pravdom,
mogu biti previše precizna shvatanjem posrnulih duhova koji su aristokratija Pakla.

Pravda, lišena saosećanja, sebična je indiferentnost, ništa manje hvaljena od mizantropske izolovanosti.
Postoji privlačenje čak i među oscilatorijama sa dlačicama, grupama prostih trava, armijama koje se
5
mogu otkriti uz pomoć mikroskopa u najmanjoj trunčici đubreta u mrtvoj bari. Jer, ove se sjedinjuju, kao

po dogovoru, u posebne kolonije na stranicama suda u kome se nalaze, i čini se, marširaju uspravno u
redovima; i kada roj postane svestan svoje situacije, a pri tome ima potrebu da promeni svoje stanište,
svaka armija drži se svog puta bez nereda i ne meša se ni sa kojom drugom, nastavljajući s velikom
pravilnošću i poretkom, kao da je pod naređenjem velikog vođe. Mravi i pčele se međusobno pomažu
kada im je to potrebno, na način za koji su ljudska stvorenja sklona da smatraju striktnim zakonom
pravde.

Sigurno je da moramo malo razmisliti da bismo shvatili da čovek, pojedinačno, predstavlja samo delić