Page 78 - Albert Pike - Moral i Dogma
P. 78

istovremeno; pretvarati se da se veruje u Boga milosrđa i Spasitelja ljubavi, a proganjati one koji su
  drugačije vere; proždirati udovičke kuče i u sopstvenom pretvaranju izgovarati duge molitve; propovedati
  uzdržavanje a valjati se u kaljuzi pohlepe i strasti; propovedati poniznost a u ponosu iznenaditi i samog
  Lucifera ;  plačati  desetinu  a  izbegavati  plačanje  radnicima  dodatak  na  skupoću  po  zakonu,  presudi,
            6
  milosti i veri; ustezati se na komarcu a progutati kamilu; olizati spoljnu stranu čaše i tanjira, i puniti ih pri
  svakom nuđenju, preko svake mere i umerenosti; praviti se pravdoljubiv pred ljudima a u sebi biti pun
  licemerja  i  grešnosti,  to  je  zaista  biti  kao  bela  grobnica  koja  izgleda  lepo  spolja,  ali  je  iznutra  puna
  kostiju mrtvih, i prljavštine.


  Republika prikriva svoje ambicije pod izgovorom želje i obaveze da proširi prostore sloboda i tvrdi da
  je njena očigledna sudbina da pripoji sebi druge Republike, Države ili Provincije, otvorenim nasi-ljem i
  pod  nejasnim,  praznim  i  lažnim  parolama.  Imperija,  koju  je  uspostavio  uspešan  vojnik,  zahteva  svoje

  drevne ili prirodne granice i iznosi zahtev, a njena bezbednost je izgovor za otvorenu pljačku. Velike
  Trgovačke  Nacije,  dobivši  svoja  uporišta  na  Orijentu,  iznalaze  stalnu  potrebu  za  proširenjem  svojih
  dominiona  oružjem  i,  pokoravaju  Indiju.  Veliki  Rojalisti  i  Despotisti,  bez  izgovora,  dele  među-sobno
  Kraljevstvo, rasturaju Poljsku i spremaju se na prepirku oko dominiona na Mesečevom Srpu. Održavanje
  ravnoteže  sila  je  samo  izgovor  za  uništavanje  Država.  Kartagina,  Đenova  i  Venecija,  čisto  trgovački
  gradovi, moraju zadobiti teritorije silom ili prevarom da bi postale države. Aleksandar mar-šira prema
  Indiji; Tamerlan zahteva univerzalnu imperiju; Saraceni osvajaju Španiju i prete Beču.


  Žeđ za Moćima nikad ne presušuje. Ona je neutoljiva. Ni ljudi, ni nacije, nikad nemaju dovolj-no moći.
  Kada je Rim bio gospodar sveta, Imperatori su zahtevali da budu obožavani kao bogovi. Rimska Crkva je
  tražila despotizam nad dušom, tokom celog njenog postojanja, od kolevke do gro-ba. Ona je davala i
  prodavala oproste za prošle i za buduće grehove. Ona je tvrdila da je nepogrešiva u stvarima vere. Ona
  je  desetkovala  Evropu  da  bi  je  očistila  od  jeretika.  Ona  je  desetkovala  Ameriku  da  bi  preobratila
  Meksikance  i  Peruance.  Ona  je  davala  i  oduzimala  tronove:  i,  sa  ekskomunikaci-jom  i  zabranama,
  zatvarala  je  vrata  Raja  čitavim  narodima;  Španija,  ohola  zbog  svoje  dominacije  nad  Indijancima,
  naprezala se da skrši Protestantizam u Holandiji, dok je Filip II oženio Englesku Kraljicu, i njih dvoje su
  želeli da pobede i vrate kraljevinu u savez sa Papskim tronom. Kasnije, Španija je pokušala da ga osvoji
  svojom nepobedivom Armadom. Napoleon je postavljao svoje rođa-ke i kapetane na evropske tronove i
  među njima je isparcelisao pola Evrope. Car vlada nekom impe-rijom više gigantski nego Rim. Istorija
  svih je, ili će biti, istovetna - otimanju, komadanju, uništenju. Postoji Božja presuda protiv svega što je

  nepravedno.

  Težiti pokoravanju volje drugih i uzeti im dušu za taoca, jer je to iskazivanje najviše moći, čini se da je
  najviši cilj ljudske ambicije. To je u korenu svih prozelitizama i propagandizama, od onog Mesmera , do
                                                                                                                     7
  Rimske Crkve i Francuske Republike. To je propovedanje poput Džošue i Mahometa. Samo Masonerija
  propoveda  Toleranciju,  pravo  čoveka  da  se  povinuje  svojoj  veri;  pravo  za  sve  Države  da  upravljaju
  sobom. Ona na isti način ukorava monarha koji teži da proširi svoje domi-nione osvajanjima, Crkvu -
  koja  zahteva  pravo  da  istiskuje  jeres  vatrom  i  čelikom,  i  konfederaciju  Država  -  koja  insistira  na
  održavanju unije silom i obnavljanju bratstva klanjem i potčinjavanjem.


  Prirodno je da, kada nam je učinjena nepravda, želimo osvetu; i, da ubedimo sebe da je manje želimo
  zbog svog zadovoljenja, a više da bismo sprečili ponavljanje nepravde, kako izvršilac ne bi bio ohrabren
  svojom nepovredivošću, zajedno s koristima iz nepravedno učinjenog. Prihvatiti da budeš prevaren je
  isto  što  i  ohrabrenje  varalici  da  nastavi;  a  mi  smo  potpuno  spremni  da  sebe  smatramo  Bogom  danim
  instrumentom, izabranim da izvršimo Njegovu osvetu, zbog Njega i umesto Njega, da bismo obeshrabrili
   73   74   75   76   77   78   79   80   81   82   83